Jedan od osnovnih postulata svakog sistema napredovanja jeste da kandidati za istu funkciju budu vrednovani prema istim pravilima i istim standardima. Kada je reč o sudijama, taj zahtev dobija poseban značaj, jer bi ocena rada i integritet sudije trebalo da predstavlja jedan od ključnih kriterijuma za izbor na višu sudijsku funkciju.
Nove procedure vrednovanja rada sudija otvaraju ozbiljna pitanja u pogledu ostvarivanja principa pravičnosti i jednakosti.
Pravilnik o vrednovanju rada sudije i predsednika suda koji se primenjuje od ove godine predviđa mogućnost obrazovanja više komisija za vrednovanje rada sudija. Istovremeno, pravilnik ne propisuje kriterijume po kojima se komisije obrazuju, niti mehanizme kojima bi se garantovalo da sve komisije primenjuju potpuno jedinstvene standarde vrednovanja. Na osnovu takvog rešenja Visoki savet sudstva je ovih dana formirao komisije pri višim sudovima. Kamisija sastavljena od sudija jednog višeg suda ocenjivaće samo sudije iz osnovnih sudova sa svog područja. Na prvi pogled, takvo rešenje deluje logično i organizaciono opravdano. Međutim, postavlja se pitanje da li ono obezbeđuje jednake uslove za sve sudije koje konkurišu za napredovanje.
Posledica je da sudije koje konkurišu za istu funkciju mogu biti ocenjene od strane više različitih komisija i da napredovanje ne zavisi od stvarnog kvaliteta sudije.
Posebno je upitno što pojedine komisije vrednuju relativno mali broj sudija sa svog područja. One nemaju neposredan uvid u rad sudija koje ocenjuju druge komisije. Takva situacija naročito dolazi do izražaja prilikom izbora na višu sudijsku funkciju, kada se kandidati iz različitih sudskih područja nalaze u međusobnoj konkurenciji. Tako se može dogoditi da za jedno mesto sudije Višeg suda u Novom Sadu konkurišu sudija Osnovnog suda u Beogradu, sudija Osnovnog suda u Novom Sadu i sudija Osnovnog suda u Prokuplju. Svakog od njih vrednuje druga komisija. Postavlja se pitanje da li su njihove ocene zaista rezultat primene potpuno istog standarda i da li imaju jednaku težinu u postupku izbora.
U tom slučaju Visoki savet sudstva će porediti ocene kandidata koje su donete od različitih komisija, iako ne postoje garancije da su te ocene rezultat primene istovetnog standarda vrednovanja. Na taj način dolazi do situacije da ocena rada više ne predstavlja objektivno uporediv pokazatelj kvaliteta rada svih kandidata, već pokazatelj kvaliteta rada u okviru ograničenog kruga sudija koje je posmatrala određena komisija.
Ako ne postoji mogućnost poređenja rada svih sudija na nivou Republike Srbije, kako se može obezbediti da ocene predstavljaju jedinstven i uporediv standard kvaliteta?
Od odgovora na postavljeno pitanja ne zavisi samo karijera pojedinačnih sudija. Od njega zavisi poverenje javnosti da se do viših sudijskih funkcija dolazi na osnovu kvaliteta rada i integriteta, a ne na osnovu nekih drugih kriterijuma. Napredovanje sudija mora biti izraz kvaliteta rada i integriteta sudije a nikako nečeg trećeg.
U suprotnom, umesto jedinstvenog sistema vrednovanja, rizikujemo da dobijemo više paralelnih standarda pod istim nazivom. To nije pravičnost, već teritorijalna lutrija i plodno tlo za ozbiljnu sumnju da o napredovanju ne odlučuju stručnost, integritet i rezultati rada već neki drugi skriveni kriterijumi.
