Razlozi za određivanje pritvora, kao jedne od mera predviđene za nesmetano vođenje krivičnog postupka, određeni su članom 211 Zakonika o krivičnom postupku. Zakon predviđa kumulativno ispunjenje uslova i to kako opšteg uslova, odnosno da postoji osnovana sumnja da je određeno lice učinilo krivično delo, tako i ispunjenje jednog ( ili više ) uslova koji su propisani kroz 4 tačke ovog člana. Tako se pritvor protiv okrivljenog može odrediti: 1) ako se krije ili se ne može utvrditi njegova istovetnost ili u svojstvu optuženog očigledno izbegava da dođe na glavni pretres ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva, 2) postoje okolnosti koje ukazuju da će uništiti, sakriti, izmeniti ili falsifikovati dokaze ili tragove krivičnog dela ili ako osobite okolnosti ukazuju da će ometati postupak uticanjem na svedoke, saučesnike ili prikrivače, 3) osobite okolnosti ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo ili dovršiti pokušano krivično delo ili učiniti krivično delo kojim preti.
Međutim, što se tiče tačke 4) situacija je nešto složenija. Naime, prvi deo ove odredbe predviđa 3 objektivna uslova koji su alternativno postavljena i to da je za krivično delo određena maksimalna kazna zatvora od preko 10 godina, odnosno preko 5 godina za krivična dela sa elementima nasilja ili da je optuženom presudom prvostepenog suda izrečena kazna zatvora od 5 godina ili teža kazna. Nadalje, propisano je da su način izvršenja ili težina posledice krivičnog dela doveli do uznemirenja javnosti koje je takvog intenziteta da može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka.
Osporavanje pritvora
Međutim i sam institut pritvora kao mere procesne prinude jeste “problematičan” jer u najvećoj meri i na najgrublji način ograničava ličnu slobodu okrivljenog u njenoj sveobuhvatnosti. Radi se o meri koja po obimu zadiranja u garantovana ljudska prava daleko ispred ostalih zbog čega je i zakonom određeno da će se primenjivati samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom. Suštinski, njena primena mora biti razumna mera između prava pojedinaca definisanih Zakonom, Ustavom i međunarodnim aktima i između potrebe društva za nesmetanim vođenjem i okončanjem krivičnog postupka. Pored opštih osporavanja pritvora, tačka 4 ovog člana trpela je osporavanja stručne javnosti u delu koji definiše objektivne uslove, pa je između ostalog, prigovarano to što su za određena krivična dela razlozi
za pritvor ( i to različito ) određeni i redovnim i skraćenim postupkom, da u odredbama koje se odnose na skraćeni postupak kao uslov ne postoji uznemirenje javnosti, postavljeno je pitanje korelacija između visine kazne i uznemirenja javnosti, to što element nasilja stavlja u ravan dela preko 5 godina sa delima preko 10 godina, kao i svrhe ove mere kod osuda na kaznu preko 5 godina (obzirom da se nadalje vodi žalbeni postupak).
Ono što je ipak dovelo do mnogo ozbiljnijih kritika jeste norma koja se odnosi na uznemirenje javnosti koje je takvog inteziteta da dovodi u pitanje nesmetano i pravično vođenja postupka. Iako je slična odredba postojala i u prethodnim zakonima, protivnici njenog postojanja, pre svega navode da ona
sadrži previše proizvoljenosti i arbitrabilnosti, te da je u pitanju, kako se to popularno naziva “kaučuk” norma, kao i da je teško zamisliti okolnosti i uznemirenje koje mogu ugroziti nesmetano i pravično vođenje postupka, odnosno dovesti do toga da tužioci i sudije više nisu u mogućnosti da obavljaju svoju funkciju na zakonit i profesionalan način.
Evropski sud za ljudska prava
Jedna od brojnih presuda Evropskog suda za ljudska prava koja se bavila ovim pritvorskim osnovom je i presuda Letellier protiv Francuske, u kojoj je konstatovano da uznemirenje javnosti može opravdati pritvor, bar na neko vreme, ali pod uslovom da je zasnovan na činjenicama koje mogu pokazati da bi puštanje okrivljenog na slobodu zaista narušilo javni redi i dovelo do uznemirenje javnosti. Ovaj osnov se može smatrati relevantnim i dovoljnim samo, ako je javni red zaista ugrožen, pri čemu se pritvor ne može
koristiti za predviđanje kazne zatvora. U konkretnom slučaju Sud zaključuje da navedeni uslovi nisu bili ispunjeni, jer je neophodnost nastavka lišenja slobode procenjivana sa čisto apstraktne tačke gledišta, uzimajuću u obzir samo težinu dela. Primetno je da ovaj sud u vidu ima samo jedan deo razloga za određivanje pritvora u odnosu na odredbe Zakonika o krivičnom postupku, obzirom da određuje da je samo došlo do uznemirenja javnosti, bez utvrđivanja da li ono onemogućava nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka.
Praksa sudova u Srbiji
Sa druge strane, ukoliko sagledamo praksu naših sudova, možemo zaključiti da ovaj pritvorski osnov itekako egzistira u našem pravnom sistemu i to sa različitim konsekvencama. Tako je Apelacioni sud u Beogradu u toku prošle godine ustanovio da u predmetu protiv optuženog Zorana Marjanovića iz Beograda koji nije pravnosnažno osuđen, a postupak se vodi zbog jednog od oblika krivičnog dela Teško ubistvo iz čl. 114 Krivičnog zakonika, posle 27 meseci provedenih u pritvoru, razlozi za pritvor dalje ne
stoje, odnosno da uznemirenje javnosti nije vise takvog inteziteta kao ranije i da ono ne može da bude razlog za ostanak okrivljenog “iza rešetaka”.
Drugačija odluka doneta je od strane Višeg sud u Prokuplju koji je u slučaja postupaka zbog krivičnih dela Teskog ubistva, odnosno Ubistva iz čl. 113 Krivičnog zakonika, oba iz ove godine u Opštini Žitorađa, našao da ne postoji dovoljno uznemirenje javnosti, iako su mediji na teritoriji cele Republike Srbije izveštavali o ovim događajima, a u jednom od slučajeva su organizovani i protesti ispred zgrade suda, te su obojica okrivljenih, posle provedenih nešto više od jednog, odnosno dva meseca u pritvoru pušteni da se brane sa slobode, obzirom da, po stavu suda, nisu postojali ni drugi razlozi za pritvor.
Zaključak
Imajući u vidu sve navedeno, postavlja se pitanje ko suštinski određuje pritvor po ovom osnovu? U cemu je razlika između teškog ubistva, odnosno ubistva u Žitorađi i teškog ubistva u Beogradu, ako se uzme u obzir da su sva tri lica ubijena hladnim oružjem, mlađa ili srednjih godina (način izvršenja i težina posledice) i da je kvalifikacija dela ista ili srodna?
Zaključak do koga se može doći, je da u najmanju ruku, mediji igraju veoma značajnu ulogu. Naime, u konkretnoj situaciji, jedina očigledna razlika, je to što je jedno lice zbog svog zanimanja bilo posebno interesantno medijima i domaćoj javnosti na širem prostoru, što je uzrokovalo da se o događaju izveštava gotovo svakodnevno, više od dve godine i to, po oceni struke, vrlo često neprofesionalno, senzacionalistički, pa čak i netačno, na koji način su stvoreni uslovi za pritvor i produženje istog. Međutim, po stavu autora, apsolutno je neprihvatljivo da emocije koje određeni događaj stvara kod nestručne javnosti i korišćenje ovakvog stanja od strane medija, bude ocenjeno kao legitimni razlog za određivanje ili produženje pritvora, jer bi to otvorilo veliku mogućnost za zloupotrebu i za “igru” ljudskim sudbinama.
Svaka ljudska žrtva je najveća za one ljude kojima je do njih stalo, svako uznemirenje je veliko, ako smo svi građani, jednaki pred zakonom i u pravima, a ono u svakom slučaju, ukoliko se radi o malim sredinama, može biti samo veće, jer se ljudi međusobno poznaju, povezani su i upućeni jedni na druge. Takođe, ne sporim ulogu medija, odnosno pravo javnosti da o nekom događaju koji je od interesa bude obaveštena, pa i pravo da delimično utiče na sistem pravosuđa, ali obaveza svih nosilaca pravosudnih funkcija je kretanje isključivo u okvirima važećih pravnih akata i kada su u pitanju opšti društveni interesi i kada su u pitanju prava pojedinaca, sve dok oni ne budu izmenjeni, kao i objektivnost i jednakost u postupanju u istim ili sličnim situacijama.
