Propisi vezani za držanje oružja u našoj zemlji su se često menjali tako da ne čudi činjenica da su za većinu građana oni i danas, uglavnom, nepoznanica. U pogledu tih promena primetna je tendencija da se propisi stalno pooštravaju kako u pogledu kazne, tako i uslova za držanje istog. Do pre nešto više od 30 godina držanje oružja bez odobrenja, ukoliko se radilo o oružju za koje su fizička lica mogla dobiti odobrenja, bilo je sankcionisano prekršajnom kaznom ( Presuda Vrhovnog suda Jugoslavije Kz br 19/61). Danas to čini krivično delo za koje je zaprećena vrlo visoka kazna (najnovijim predloženim nacrtom zakona – kazna zatvora od 1 do 8 godina i novčana kazna).
Ipak, trenutno važeće su odredbe čl. 348 st. 1 Krivičnog zakonika (“Službeni glasnik RS”, br. 85/2005, 88/2005, 88/2005, 107/2005, 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016, 94/2016,
35/2019), kojima je određeno da delo čini ko neovlašćeno izrađuje, prepravlja, prodaje, nabavlja, vrši razmenu ili drži vatreno oružje, konvertibilno ili onesposobljeno oružje, njegove delove, municiju, eksplozivne materije ili minsko-eksplozivna sredstva i da će se za to kazniti zatvorom od šest meseci do pet godina i novčanom kaznom. Analizom samog teksta se može zaključiti da je radnja ovog krivičnog dela propisana alternativno i da se delo može izvršiti bilo kojom od navedenih. Ono što je od značaja za postojanje ovog oblika dela jeste i da se radi o oružju za čije držanje građani mogu dobiti dozvolu u slučaju da ispune određene zakonske uslove.
Kategorije oružja
Oružje se definiše kao ručno prenosiva naprava izrađena ili prilagođena da pod pritiskom vazduha, barutnih ili drugih gasova ili drugog potisnutog sredstva može izbaciti zrno, kuglu, sačmu ili neki drugi projektil, odnosno raspršiti gas ili tečnost i druga naprava koja je namenjena za samoodbranu ili napad, lov ili sport, iz čega se može zaključiti da Zakon prepoznaje različite vrste oružja, ali i njegove kategorije. Tako je kvalifikacija oružja predviđena odredbom člana 4. Zakona o oružju i municiji )“Službeni glasnik RS”, br 20/2015, 10/2019, 20/2020, 14/2022) je ono razvrstano u 4 grupe i označeno slovima abecede od A do D. Narednim članom određeno je da u kategoriju A spadaju oružja koja građani, pravna lica i preduzetnici ne mogu nabavljati, držati i nositi, osim u slučajevima predviđenim ovim ili drugim zakonom. u kategoriju B oružja koja građani mogu nabavljati, držati i nositi na osnovu isprave nadležnog organa. Pod C su oružja koja se mogu slobodno nabavljati, a držati uz prijavu nadležnom organu i pod slovom D oružja koja se mogu nabavljati i držati bez isprave i prijave nadležnom organu.
Obaveza prijave nasleđenog oružja
Kao i svaka druga pokretna stvar oružje se nasleđuje, ali je pitanje šta je sa ispravama koje su izdate ostaviocu kojima mu se dozvoljava držanje istog? S obzirom da se one odnose na lično pravo pojedinca, jasno je da smrću ostavioca postaju praktično neupotrebljive, jer pravo na koje se odnose ( za života ) može koristiti samo to lice, bez mogućnosti prenosa na druga lica. U vezi sa tim, Zakonom o oružju i municiji je predviđeno i da u slučaju smrti vlasnika oružja, lice u čijem se posedu ovo oružje nakon toga
zatekne dužno je da u roku od 45 dana obavesti najbližu organizacionu jedinicu policije, radi preuzimanja oružja i čuvanja sve do okončanja postupka. U slučaju nepostupanja za prekršaj je propisana novčana
kazna u iznosu od 5.000 do 150.000 dinara. Takođe je određeno da lice koje po osnovu nasleđa stekne oružje iz kategorije B, može da to oružje preda u vlasništvo Republike Srbije, ili da u roku od šest meseci od dana sticanja, podnese zahtev radi izdavanja oružnog lista, zahtev za registraciju oružja, prijavu držanja oružja, ili da ga onesposobi ili otuđi. Predviđeno je i da ako naslednik ne postupi na prethodno popisane načine, da će ovo oružje preći u vlasništvo Republike Srbije.
Kažnjivost za nepostupanje po zakonu
Može se primetiti da su sankcije za nepostupanje po zakonu određene Krivičnim zakonikom, ali i Zakonom o oružju i municiji, pa se postavlja pitanje koje od njih će se primenjivati u slučaju postojanja preklapanja normi? Čini se da odgovor na ovo pitanje nije dat jedinstveno u praksi naših sudova. Tako je Viši sud u Prokuplju ( Presuda Kž 186/22 od 8.11.2022. godine), zaključio da radnje okrivljene koja
je nasledila oružje iza smrti supruga i bez prijave i bez traženja dozvole ga držala više godina, čine elemente prekršaja, te je istu oslobodio od optužbe za krivično delo iz čl. 348 st. 1 Krivičnog zakonika. Prema stavu suda “činjenični opis krivičnog dela ne predstavlja krivično delo, već prekršaj“.
Sa druge strane, Vrhovni kasacioni sud u jednoj od svojih presuda ( KZZ br 844/2023 od 6.9.2023. godine), povodom odlučivanja o vanrednom pravom leku, zaključio je da je Viši sud u Prokuplju (u jednom
drugom postupku) povredio zakon u korist okrivljenog kada je našao da su se u njegovim radnjama u svemu stekli pojam i elementi prekršaja, a ne krivičnog dela, koje mu je tužilaštvo stavilo na teret, jer su njegove radnje predviđene i krivičnim i prekršajnim zakonom. U ovakvoj situaciji potrebno je voditi računa da ne dođe do povrede principa “ne bis in idem” (ne dva puta o istom), što bi značilo da ukoliko bi učinilac bio oglašen krivim ili odgovornim, o istom događaju se ne bi ponovo mogao voditi drugi kazneni postupak (ukoliko bi subjektivni i objektivni identitet optužbe bio isti). Za koji će se postupak opredeliti, bilo bi u isključivoj nadležnosti tužioca, a optužni akt ne bi mogao da bude odbijen sa obrazloženjem da je ova radnja propisana i radnjom prekršaja.
Posedovanje i zaticanje nasleđenog oružja
Nadalje, konstatujem da u konkretnom primeru imamo dve situacije i to: lice u čijem posedu se našlo oružje i naslednika koji drži oružje. Ono što je ovde nesporno je da lice u čijem posedu se nađe oružje, u roku od 45 dana od dana smrti vlasnika oružja, kao i naslednik u roku od 6 meseci od dana nasleđivanja oružja, ne čine ni prekršaj ni krivično delo. Međutim, što se tiče prvog slučaja, postavlja se pitanje šta se dešava nakon proteka 45 dana od smrti vlasnika? Pažljivim čitanjem teksta ovih zakona može se primetiti da oni nisu identični i da u definisanju radnji ipak postoji razlika, koja po svemu sudeći, nije beznačajna. Tako Zakon o oružju i municiji govori o “licu u čijem se posedu zatekne oružje”, dok krivični zakonik ističe da se radi o licu koje “neovlašćeno drži oružje”. Iz navedenog se zaključuje da lice u čijem se posedu zatekne oružje jeste blaži oblik vlasti nad stvari, kako u subjektivnom tako i objektivnom smislu, bez doživljavanja ovog predmeta kao svog i bez želje da se on prisvoji, drži ili koristi u budućnosti. To nije slučaj kod neovlašćenog držanja, te tužilac ovu razliku treba imati u vidu kada radnje određenog lica kvalifikuje i podvodi pod pravnu normu. Što se tiče naslednika, isti od pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju ima rok od 6 meseci da pribavi neophodne dozvole ili otuđi oružje. Nakon ovog trenutka, ukoliko su se stekli i drugi elementi i uslovi, njegove radnje će činiti pojam i elemente krivičnog dela iz čl. 348 st. 1 Krivičnog zakonika.
