Poezija Aleksandar Kocić je stranica na kojoj možete pročitati neke od pesama sudije i pesnika Aleksandra Kocića.
JA I DALJE IDEM PEŠAKA Nije on bio marioneta, u vrhu vlasti, i zverka jaka. On avionom do kraja sveta, IŠAO JA SAM TADA PEŠAKA. Onda ga neko ubi ko kuče. Ja rekoh samo - zemlja mu laka. Crna ga kola vozila juče, A JA I DALJE IDEM PEŠAKA. Drugi stekao sve na brzinu Ne može ni to baš šuša svaka. Brzim kolima, dizo prašinu, IŠAO JA SAM TADA PEŠAKA. Taj što je znao pare da pravi, ma radila je kapa i šaka. Sada ga voze kombijem plavim A JA I DALJE IDEM PEŠAKA. Treći radio velikom sumom. Račun, prevare, dvesta ortaka. Brzim motorom zujao drumom, IŠAO JA SAM TADA PEŠAKA. Nešto se desi s njegovim umom. Šeta i priča ko stara traka. Beli ga kombi vozio drumom, A JA I DALJE IDEM PEŠAKA. I dalje teram puteljkom koze, živim životom srpskog seljaka, neki se voze, neke već voze, A JA I DALJE IDEM PEŠAKA. NEMOJ SAMO DA MI ĆUTIŠ Šta još čekaš? Progovori. Bekni, gukni, zamrmori. Ćaskaj s nekim, zaćućori. Prošapući, zaromori. Buncaj makar pa izjavi Šta te muči, šta te davi? Samo nemoj da me ljutiš Da mi kao balvan ćutiš. Nemoj više da mi kunjaš. Počni nešto da trabunjaš. Začavrljaj, nešto kaži Lani nešto i izlaži. Raspravljaj se, polemiši Kucaj, četuj ili piši. Samo nemoj da me ljutiš, Da mi kao mutav ćutiš. Ne daj da te niko kroti Osporavaj i lomoti. Zar ti nemaš ništa reći? Onda pričaj il blebeći. Mnogi hoće da začepiš Da začepiš i oslepiš. Zato nemoj da me ljutiš Grob još nisi da zaćutiš. Nemoj više da se stežeš Nego jezik da razvežeš. Kad god možeš se obrati Nemoj stati, kazivati. Jezik mrdaj, zalaprdaj Zalupetaj i rešetaj. Samo nemoj da me ljutiš Da se miriš i da ćutiš. Razderi se, vikni, zbori, nek se čuje, nek se ori. Parlaj, brbljaj i raspredaj tvrdi, melji, pripovedaj. Nek se svuda čuje vapaj gunđaj, drobi ne zaklapaj. Samo nemoj da me ljutiš Da se predaš i da ćutiš. bezOBRAZluk Kod čoveka ima faza Kad ostane bez OBRAZa Sve pred sobom gura, gazi Načisto se izOBRAZi. Bude ljiga i namazan Bezobziran, bezOBRAZan I ne shvati često on Da mu OBRAZ posto đon. Iščeznu mu skroz obrazi S prevarom se saOBRAZi. Al za sebe brine, pazi Hoće da se uOBRAZi. Tad bi hteo da se smeje Ali ne zna OBRAZ gde je Iz očiju zlo mu pršti Sve se ljuti, sve se mršti. Kad se mučiš i kad duvaš Gledaj OBRAZ da sačuvaš Žanješ tako, kako seješ Il se mrštiš, il se smeješ. TO NEMOJ, SINE, NIKADA REĆI Govore, čujem, da nije naše. To nemoj, sine, nikada reći. Tuđe daju, za svoje se plaše. Nemoj se Kosmeta nikad odreći! Traže da priznaš, žele te preći. Što ti to traže, ako je tuđe? Nemoj se Kosmeta nikad odreći! -Moje je! - viči jače i luđe. Što ti to traže? Nekome smeta! Što protiv tebe, sine, svi su? Otkad je ljudi, sveta i veka poraz i pobeda večni nisu. Niko ga, sine, ne može steći dok otac svome govori sinu - Nemoj se Kosmeta nikad odreći! Kolevku ne daj i dedovinu! Upamti, sine, upamti, kćeri -Svoje im ne daj, na tuđe ne kreći. Nek preti svetski ološ i zveri, nemoj se Kosmeta nikad odreći! Neka su od nas jači i veći, ma neka gordo nad tobom stoje Nemoj se Kosmeta nikad odreći! Samo će tako ostati tvoje. Neka ceo svet drukčije smatra. Ma šta na svetu neka ti nude. Nek gori u tebi ista vatra, zauvek Kosmet tvoj neka bude! NE PLAŠI SE NIKAD ZA SRBIJU SINE Ne plaši se nikad za Srbiju sine Ni kad se nadviju najteže muke Odvajkad se ovde za Srbiju gine Odvajkad je brane seljačke ruke Ne brini nikad za Srbiju dete Ni kad se okomi najveća sila Odvajkada ovde ruše i prete Odvajkad je Srbija bojište bila Ne strepi nikad za Srbiju sine Odvajkad su želeli da je slome Odvajkad se padalo pokraj Drine Da Srbin bude svoj na svome Bez straha čedo, bez bojazni sine Nek drugi drhte nek drugi se boje Nek drugi strepi, nek drugi brine Ko nije Srbin i krvi tvoje Ne strahuj nikad za Srbiju dete Odvajkada Srbin nosi barjake Mačeve, puške i bajonete Odvajkad Srpkinja rađa junake Spokojan budi i ponosno gazi Poštuj gospodu al' više seljake A Srpkinju svaku čuvaj i pazi Srpkinja sinko rađa junake.