Iskaz svedoka u postupku pred sudom može biti ključan za donošenje pravične odluke. Zbog toga sudije ali i javni tužioci proceni iskaza svedoka treba da posvete posebnu pažnju.
ISPRAVNA PROCENA SVEDOKA VODI ZADOVOLJENJU PRAVDE
Zakonik o krivičnom postupku Republike Srbije je prednost dao optužnom – akuzatarskom načelu u odnosu na načelo materijalne istine. Prema optužnom načelu tužilac optužuje, određuje predmet i obim dokazivanja i snosi teret dokazivanja navoda iz optužbe. Sa druge strane okrivljeni se brani, a sud presuđuje na osnovu dokaznog materijala prikupljenog u kontradiktornoj raspravi stranaka. Međutim, pogrešno bi bilo da se snaga kontradiktornog postupka shvati na način da sud odlučuje samo na osnovu toga ko je bio sposobniji od stranaka u dokaznom postupku. Pogrešno bi bilo da se sud ne potrudi da na osnovu predloženih dokaza raspravi sve odlučne činjenice i utvrdi istinu. U tom smislu kontradiktorni postupak treba posmatrati kao snagu za potpuno raspravljavanje i otkrivanje istine, kao i ispravljanje predrasuda.
Podsvesno javni tužilac je manje sklon da provocira oslobađajuću presudu i uspeh svog posla vidi samo u osuđujućoj presudi. Kod njega postoji načelna težnja za osuđujućom presudom uprkos tome što teži za objektivnošću. To je rezultat njegovog poziva. Ova načelna težnja tužioca nije svojstvena sudiji jer sudija u odluci, pa ma kakva ona bila, vidi uspeh pravosuđa. Dužnost je suda da podrobno raspravi sva pitanja. Dužnost utvrđivanja istine je posebno važna u našem pravnom sistemu u kome tužilac sa ovakvom podsvešću sprovodi istragu i često u toj istrazi načelno teži da obezbedi dokaze za osuđujuću presudu. Javni tužilac često ne sagledava objektivno sve činjenice koje idu u prilog okrivljenog. Javni tužilac podsvesno ne teži za utvrđivanjem materijalne istine. U tom smislu sud je okrivljenom poslednja nada gde se može utvrditi materijalna istina te sudije tokom vođenja glavnog pretresa i ocene dokaza moraju težiti utvrđivanju te istine.
ISPRAVNA PROCENA SVEDOKA I UTVRĐIVANJE ISTINE JE DUŽNOST SUDA
Da raspravi i podrobno utvrdi sve odlučne činjenice sud obavezuje i najviši pravni akt kroz garanciju prava na pravično suđenje. Odredbama člana 32. Ustava RS propisano je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. To nalaže na kraju krajeva i savest sudije i težnja za donošenje pravične i fer odluke.
Sudija treba uvek da ima u vidu osnovno načelo ZKP propisano u prvom članu ovog zakonika. To je da je cilj krivičnog postupka da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje propisuje krivični zakon, na osnovu zakonitog i pravično sprovedenog postupka. Upravo ta pravičnost nalaže postupajućem sudiji obavezu da proceni svedoke i oceni da li govore istinu. Sudije moraju biti uverene da svedok govori istini da bi na njegovom iskazu zasnovale svoju odluku. Naposletku, dužnost suda je da nepristrasno oceni izvedene dokaze i da sa jednakom pažnjom utvrđuje činjenice koje terete okrivljenog ili idu u korist okrivljenom ( čl.16 st.2 ZKP).
Presuda ili rešenje koje odgovara presudi, može se zasnivati samo na činjenicama u čiju izvesnost je sud uveren (čl.16, st.4 ZKP). Polazeći od toga da sud presudu zasniva na činjenicama u čiju izvesnost je uveren to nalaže i obavezu suda da bude aktivan u dokaznom postupku. Sud ne može biti samo nemi posmatrač borbe stranaka u izvođenju dokaza već mora aktivno učestvovati u razjašnjenju činjeničnog stanja kako bi na kraju mogao da donese odluku samo na osnovu onih činjenica u čiju izvesnost je potpuno uveren. U tom smislu na sudiji je osnovni zadatak i misija da utvrdi istinu i zadovolji pravdu koje učesnici u postupku očekuju. Sudije time stvaraju osećaj pravičnosti kao jedu od najvećih vrednosti čovečanstva.
Kod procene verodostojnosti iskaza bitno je ceniti sadržaj njegovog iskaza ali i sposobnost svedoka za davanje tačnog iskaza. Kada se pomoću ove dve metode dođe do zadovoljavajućeg rezulatata, onda je ostvarena najveća sigurnost.
PROCENA SVEDOKA ČIJI JE ISKAZ PROTIVREČAN
U velikom broju krivičnih postupaka ključni dokazi su iskazi svedoka. Odluke se donose na osnovu prihvatanja iskaza svedoka kao verodostojnih ili na osnovu neprihvatanja njihovih iskaza kao neverodostojnih. Zbog toga je od naročitog značaja da sudije ispravno procene svedoke odnosno verodostojnost njihovih iskaza.
Često se sudije prilikom obrazlaganja presude vezuje za protivrečnosti u iskazu svedoka nalazeći da su ti iskazi zbog toga neistini. Međutim, treba posebno istaći da protivrečnosti ili razlike u iskazima svedoka ne moraju da znače da su ti svedoci lažno svedočili niti pak da su oni svedoci u čijim iskazima nije bilo protivrečnosti i nelogičnosti zaista istiniti svedoci. Upravo to nalaže obavezu sudu da svedoke podrobno ispita i da bude zaista uveren u činjenice na osnovu kojih donosi svoje odluke.
Svedoci svedoče o čulnim zapažanjima iz spoljašnjeg sveta. Oni pri tome reprodukuju dogođaj na osnovu onoga što su registrovala njihova čula i na osnovu onoga što je ostalo u njihovom sećanju. Postoji niz okolnosti koje mogu dovesti do toga da svedok događaj iz spoljašnjeg sveta ne reprodukuje verno. Da li će svedok i u kojoj meri dešavanja iz spoljašnjeg sveta preneti verno zavisi od njegove moći i mogućnosti zapažanja, od njegovog interesovanja, medija između spoljašnjeg sveta i čula, očuvanosti čula, vremenskog intervala od događaja do svedočenja, kontaminacije sećanja i dr. Postoje mnoge okolnosti koje mogu uticati na to da svedoci događaj iz spoljašnjeg sveta ne reprodukuju verno. Iskaz nije nikakvo psihičko jedinstvo, već se sastoji iz većeg broja učinaka. Zbog toga svako prikazivanja događaja iz prošlosti može da sadrži pored tačnih i netačne podatke.
ISKAZ SVEDOKA S OBZIROM NA INTERESOVANJE
Prilikom ocene iskaza svedoka treba imati u vidu da su ljudi različiti i da imaju različita interesovanja. U tom smislu i različito zapažaju u zavisnosti od tih interesovanja. Tako će jedna osoba zapaziti kakve su patike imali drugi ljudi u javnom prevozu ako joj je u planu da kupi patike. Druga osoba će zapaziti vozila koja su išla ulicom ako razmišlja o kupovini vozila. Od volje i interesovanja zavisi sa koliko detalja će se nešto zapamtiti. Nevoljno se lakše pamte prijatni događaji, a što se odražava i na reprodukciju. Zamorljivost takođe utiče na moć pamćenja. Svakom se dogodilo da kao vozač ukoliko je umoran ne može da se seti neke deonice puta koju je prošao. Sećanje o jednom događaju koje je duže trajalo jasnije je u pogledu njegovog početka i kraja, nego na sredini.
Veliki broj istraživanja su pokazala da se dva dana od događaja možemo setiti 1/5 događaja, a posle nedelju dana 1/10. Ove podatke posebno treba da imaju u vidu javni tužioci koji zbog toga treba da teže da svedoke u istrazi ispitaju što pre nakon događaja o kome treba da svedoče.
MEDIJUM IZMEĐU SPOLJAŠNJEG SVETA I ČULA
Objekat spoljašnjeg sveta nikada ne dolazi u neposredni dodir sa čulima. Često usled delovanja nekog medijuma ili prepreke nadražaja do čula može doći pogrešna slika iz spoljašnjeg sveta. Tako niko ne sumnja da su zvezde daleko na nebu i kada su zaklonjene oblacima. Nažalost često se polazi od pogrešnih pretpostavki i u tumačenju nižih čulnih utisaka.
Primer 1: Devojka je bila silovana u sobi u kojoj je bilo ugašeno svetlo. Vrata sobe su bila otvorena, a u hodniku je bilo upaljeno svetlo. Svedočila je da izvršilac krupna osoba. Međutim, utvrdilo se da je izvršilac dela mladić koji je bio sitan i suv. Ona je zbog samog čina grubosti i ugla svetlosti imala utisak da se radi o krupnoj osobi.
Primer 1: U jednom postupku optuženi je osuđen za ubistvo samo na osnovu saglasnih iskaza svedoka da su optuženog prepoznali u tamnoj noći u trenutku kada je iz puške izvršioca sevnula svetlost vatre. Međutim, u ponovljenom postupku je došlo do oslobađajuće presude. Dokazano je da je nemoguće da se u tamnoj noći, u tom kratkom trenutku bljeska vatre, sagleda više nego samo konture čoveka.
ISKAZ SVEDOKA KROZ NJEGOVU MOĆ ZAPAŽANJA
Oko prenosi oblik, boju i svetlost. Moć zapažanja zavisi od prilagođavanja oka svetlosti. Ovo može biti od uticaja na ocenu iskaza u situacijama kada dođe do gašenja svetla neposredno pre izvršenja krivičnog dela. Može se kao primer uzeti prilagođavanje oka svetlosti kada se ustane noću i upali svetlo.
Naučno je dokazano da prilagođavanje na blještavu svetlost traje nekoliko minuta. Na mrak je drugačije. Prvih deset minuta je početni stadijum kada se predmeti pojavljuju. Zatim dolazi do znatno bržeg porasta učinka posle 30 minuta i proces prilagođavanja je potupno završen tek nakon sat vremena.
Prilikom ocene iskaza svedoka treba imati u vidu da se na mesečevom svetlu, na odstojanju većem od 16 metara, ne mogu videti crte lica. Neosvetljeni pešak pod oborenim svetlima u mraku može se uočiti na 25 metara, bez zaslepljenosti od farova vozila koja dolaze u susret. Ovo može biti veoma važno kod ocene u sličnim situacijama.
Kratkovida osoba ne razlikuje oštar nož od komada lima. Bilo je primera u praksi gde su se oštećeni izjašnjavali da je optuženi u ruci držao pištolj a da se utvrdilo da je zapravo to bila lampa. Bilo je primera da su se izjašnjavali da je optuženi držao u ruci nož a da se zapravo radilo o špicastim električarskim kleštama.
Udaljenost i izjašnjavanje o količini
Procena svedoka o brzini kretanja nekog objekta i udaljenosti tog objekta zavisi od položaja posmatrača.
Primer: Svedočeći u vezi jedne saobraćajne nezgode putnici u vozilu koje se približavalo mestu sudara svedočili su da je vozač njihovog vozila započeo preticanje na udaljenosti od 15 metara od drugog vozila koje su sustizali. Mišljenje veštaka na osnovu svih materijalnih tragova, bilo je da je započeo preticanje na najmanje 24 metara od drugog vozila. To ne znači da su ovi svedoci svesno lažno svedočili. Nemoguće je, u takvim okolnostima, tačno proceniti razdaljinu jer su se približavali navedenom vozilu.
Prilikom izjašnjavanja o količini treba voditi računa i o celokupnom svojstvu mase i iskustvu. Radnik na biletarnici može proceniti broj ljudi koji čekaju za karte, a radnica piljare broj jabuka u gajbi. Treba imati u vidu i da ljudski mozak može precizno zapaziti manje skupine od 2 do 4 elementa. Preko pet već moramo da brojimo osim kod uređenih skupova.
Uvo prenosi visinu, boju i jačinu tonova.
Objekti koji se približavaju čuju se jače a oni koji se udaljavaju tiše. Iz žagora više glasova se prvenstveno čuje ženski.
KAKO NA ISKAZ SVEDOKA UTIČE IZJAŠNJENJE O RAZDALJINI I VREMENSKIM INTERVALIMA
U krivičnom postupku stranke, branioci, punomoćnici i oštećeni često insistiraju da se svedok koji kazuje pred sudom izjasni o metrima udaljenosti od druge osobe ili nekog objekta, o veličini nekih predmeta ili o vremenskim intervalima između nekih radnji i događaja. Ovde treba biti posebno obazriv, ukoliko se pojave različiti iskazi o ovim okolnostima. Ovo može biti posledica različitih subjektivnih procena, a ne lažnog iskaza. Treba imati u vidu da se osećaj o vremenu gubi u strahu. Osim toga svedoci često svedoče nakon znatnog proteka vremena od događaja o kome svedoče. U tom smilu ova odstupanja u iskazaima ne treba odmah prihvatiti kao nešto što ukazuje da su iskazi ovih svedoka lažni odnosno neverodostojni.
Kod ocene sposobnosti za davanje tačnog iskaza treba utvrditi kakvi su im bili spoljašnji i unutrašnji uslovi opažanja (na primer kod magle, odnosno oštećenja čula). Treba ceniti i prethodno iskustvo, kao i zajednički doživljaj (na primer strah ili sreća).
KONTAMINACIJA SEĆANJA
Kontaminacija sećanja je još jedan faktor koji može uticati da svedok pruži iskaz koji je protivrečan ranijem iskazu ili drugim dokazima iako je njegovo svedečenje istinito. Do kantaminacije sećanja dolazi kada su neki događaji doživljeni više puta. U tom slučaju protivrečan iskaz ne mora da znači da je svedok lažan.
Ovde možemo uzeti primer kod žrtve nasilja u porodici koja je bila žrtva različitih slučajeva nasilja pre onog koje je prijavila. Ukoliko ta žrtva, svedoči kao oštećeni u većem vremenskom razmaku od događaja koji je predmet optužbe, pa još ukoliko je i posle ovog događaja trpela još neke slučajeve nasilja, može doći do kontaminacije sećanja. Usled toga se može desiti da svedočeći kao oštećeni isprepliće neke detelje više događaja. Isto se može desiti i kod svedočenja žrtve koja je u dužem vremenskom periodu trpela seksualno uznemiravanje ili bila žrtva nedozvoljenih polnim radnji, posebno dece koja su to tek kasnije prijavila.
Fantazije stresnih situacija su još jedan faktor koji može uticati da svedoci nesvesno svedoče o nekoj činjenici koja zapravo nije istinita. Može se uzeti kao primer slučaj žene koja je skočila pod voz. Jedan od ljudi koji su se našli na mestu nesreće rekao je prisutnima da mu je žena koja se bacila pod voz rekla da će skočiti sa detetom. Mnogi su posle svedočili da je skočila sa detetom iako to nije bilo tačno.
PROCENA PRISTRASNOSTI SVEDOKA
Prilikom procene da li je svedok pristrasan treba imati u vidu njegov odnos sa drugim učesnicima u postupku. Treba ispitati da li svedok sa drugim učesnicima postupka ima zajednički interes. Takođe se može ceniti odricanje od svedočenja i svedočenje rođaka. Neki članovi porodice će svedočiti kako bi zaštitili svog najbližeg. Drugi su pak pristrasni i zbog osećaja sramote, pa će svedočiti rđavo o učiniocu jer ih je sramota.
Ukoliko su svedoci susedi okrivljenog i oštećenog treba ispitati odnos i njihov način života u odnosu na njih. U tom smislu treba ispitati da li žive distancirano ili se svakodnevno druže, da li imaju zajednička interesovanja, emisije, pse i drugo.
Prilikom ispitivanja i ocene iskaza svedoka treba ispitati i odnos okrivljenog i svedoka u pogledu podređenosti ili zavisnosti. Treba imati u vidu i položaj, odnosno poziv koji obavljaju (nastavnici, profesori). Među njima može proraditi sujeta. Treba imati u vidu i interesovanja jer se od vozača može očekivati da opisuje automobile i drugo. Takođe se može ceniti i odnos vernosti između okrivljenog i svedoka. U slučajevima kada svedok zbog vernosti ne želi o nečemu da svedoči treba mu ukazati na nešto što svedok ne zna, a što je okrivljeni ispričao drugima. Time se kod svedoka može izazvati ljubomora jer je drugima ukazao veće poverenje i poverljivost. To može promeniti njegovu odluku o svedočenju.
Kod ocene pristrasnosti svedoka treba razjasniti izvor osećanja. Najopasnija je polna zavisnost i zavisnost na zaradi. Od manjeg značaja su ideološke veze.
Treba razlikovati pogrešne i dobronamerne svedoke. Dobronamerni svedoci često i svesno lažu.
Procena sadržaja iskaza svedoka
Kod ocene sadržaja iskaza ceni se saglasnost iskaza i doslednost. Ovde treba imati u vidu i da li jedan svedok drugog dopunjuje, kao i da li je njegov iskaz saglasan sa drugim materijalnim dokazima. Svedok koji stravstveno svedoči znak je dobre savesti. Treba ga pitati da se izjasni o okolnostima koje mogu koristiti okrivljenom, ali i o okolnostima koji su na štetu okrivljenog. Iz svedočenja na obe ove okolnosti može se zaključivati o naklonosti prema okrivljenom.
Savet za kraj
Kod lakše ocene da li svedok govori istinu, treba svedoke pustiti da govore. Dobro je ponavljanje pojedinosti i protivrečnosti. Na neprimetan način to sudija može učiniti uz pozivanje da ga nije mogao pratiti ili da nešto nije razumo. Treba insistirati na što više detalja.
Povezani tekstovi ISPITIVANJE SVEDOKA – VEŠTINE I PROCESNE ZLOUPOTREBE – MOJA PRAVA
Svedočenje na sudu,izbegavanje,lažno svedočenje i troškovi – (mojaprava.com)
UNAKRSNO ISPITIVANJE – KAKO ISPITIVATI SVEDOKE NA SUDU – (mojaprava.com)
O odgovoru pravosuđa na lažne svedoke možete više pročitati ovde.