Ugovor o doživotnom izdržavanju – dejstvo i posledice

Ugovor o doživotnom izdržavanju je nasledno – pravni ugovor, kojim se obavezuje primalac izdržavanja da se posle njegove smrti na davaoca izdržavanja prenese svojina tačno određenih stvari ili kakva druga prava, a davalac izdržavanja se obavezuje da ga, kao naknadu za to, izdržava i da se brine o njemu do kraja njegovog života i da ga posle smrti sahrani.

Ugovor o doživotnom izdržavanju
Ugovor o doživotnom izdržavanju

Ko zaključuje ugovor o doživotnom izdržavanju

Ugovorne strane su primalac i davalac izdržavanja, s tim što se na svakoj ugovornoj strani može naći više lica. Kad je doživotno izdržavanje ugovoreno za dvoje ili više lica, svako od njih ima zasebno pravo na određena davanja i činjenja. Ugovorom se može ustanoviti doživotno izdržavanje i u korist trećeg lica, koje dakle, nije ugovarač, već beneficijar – korisnik doživotnog izdržavanja. U tom slučaju davalac izdržavanja stiče svojinu na predmetima ugovora u trenutku smrti njegovog saugovarača (lica koje je za račun drugoga zaključilo ugovor), ako ugovorom nije određeno da svojina prelazi u trenutku smrti trećeg lica. Bez obzira da li davalac izdržavanja svojinu stiče smrću njegovog saugovarača ili korisnika, njegova obaveza izdržavanja traje do smrti lica u čiju je korist ustanovljeno izdržavanje.

Uslovi za ugovor o doživotnom izdržavanju

Za punovažost ugovora potrebno je da su lica koja ga zaključuju poslovna sposobna (da su punoletna i sposobna za rasuđivanje), da između njih postoji saglasnost o bitni elementima ugovora, da njihove ugovorne obaveze imaju dopušten osnov i da je ugovor zaključen u obliku javnobeležnički potvrđene (solemnizovane) isprave. U protivnom, ugovor o doživotnom izdržavanju je ništav.

Zaključenje ugovora preko zakonskog zastupnika

Davalac i primalac izdržavanja ne moraju biti poslovno sposobni, ukoliko u njihovo ime i za njihov račun ugovor zaključuju zakonski zastupnici. Pa tako, ugovor o doživotnom izdravanju mogu u svojstvu zakonskog zastupnika davaoca izdržavanja zaključiti i roditelji deteta, ali pod uslovom da je ugovorom određeno da će dete obavezu izdržavanja izvršavati preko roditelja. Ista mogućnost u pogledu zaključenja ugovora preko zakonskog zastupnika postoji i kad se dete nalazi na strani primaoca izdržavanja. Ovde treba naglasiti da se pojmovi zakonski zastupnik i punomoćnik razlikuju, iz razloga što ovlašćenje zakonskog zastupnika proističe iz samog zakona i odnosi se na zastupanje poslobno nesposobnog lica (Porodični zakon određuje da su roditelji zastupnici maloletnog deteta ili punoletnog deteta koje zbog bolesti ili smetnji u psiho-fizičkom razvoju nesposobno da se samo stara o sebi i o zaštiti svojih prava i interesa ili ako ih svojim postupcima ugrožava), dok se ovlašćenje punomoćnika zasniva na pravnom poslu (ugovoru o zastupanju) koji sa njim zaključuje poslovno sposobno lice u svojstvu vlastodavca.

Zaključenje ugovora preko punomoćnika

Ukoliko primalac ili davalac izdržavanja ugovor o doživotnom izdržavanju zaključuje preko punomoćnika, ovlašćenje punomoćnika za zaključenje ugovora mora biti u istoj formi u kojoj se zaključuje i sam ugovor o doživotnom izdržavanju. To znači da i punomoćje mora biti u pismenom obliku i overeno od strane notara. Ako nije, zaključeni ugovor o doživotnom izdržavanju je ništav i ne može se konvalidirati pozivanjem da su ugovorne obaveze potpuno ili u pretežnom delu izvršene.

Saglasnost o bitnim elementima ugovora znači da su se ugovorne strane sporazumele da će davalac izdržavanja na ime učinjenih izdataka za izdržavanje, brige o primaocu za života i sahrane u skladu sa mesnim običajima, nakon smrti primaoca steći svojinu na tačno određenim pokretnim i/ili nepokretnim stvarima ili pravima.

Kada ugovor o doživotnom izdržavanju ne proizvodi pravno dejstvo

Za razumevanje da li ugovorne obaveze imaju dopušten osnov ili ne potrebno je objasniti svrhu ugovora o doživotnom izdražavanju i posledice njegovog zaključenja po imovinska prava naslednika primaoca izdržavanja. Naime, svrha ugovora o doživotnom izdržavanju je materijalno davanje (obezbeđenje stanovanja, hrane, odeće, obuće, troškova lečenja i davanja za svakodnevne uobičajene potrebe) i pružanje odgovarajuće nege u bolesti i starosti primaocu izdržavanja od strane davaoca izdržavanja. Već je rečeno da ugovor o doživotnom izdržavanju mora biti zaključen u obliku javnobeležnički potvrđene (solemnizovane) isprave, prilikom čijeg potvrđivanja (solemnizacije) javni beležnik je dužan da ugovornike naročito upozori na to da imovina koja je predmet ugovora ne ulazi u zaostavštinu primaoca izdržavanja i da se njome ne mogu namiriti njegovi nužni naslednici, o čemu stavlja napomenu u klauzuli o potvrđivanju.

Ukoliko je npr. primalac izdržavanja ostvarivao prihode od kojih je mogao da uredno i blagovremeno izvršava obaveze i podmiruje potrebe, dakle, ako mu materijalna pomoć davaoca izdržavanja nije bila potrebna, a pritom, recimo, davalac izdržavanja nije imao sopstvene prihode, već je živeo od prihoda primaoca izdržavanja, ili zbog svog zdravstvenog stanja ili drugih ličnih prilika u vreme zaključenja ugovora (izdržavanje višegodišnje kazne zatvora, centar životnih i radnih akativnosti van mesta prebivališta primaoca izdržavanja) nije bio u mogućnosti da pruži ugovorenu negu i drugu potrebnu pomoć primaocu izdržavanja u starosti i bolesti, onda ugovor o doživotnom izdržavanju nije zaključen u cilju izdržavanja primaoca izdržavanja, nego u cilju izigravanja prava na namirenje nužnog naslednog dela i uopšte isključenja iz zakonskog režima nasleđivanja naslednika primaoca izdržavanja, zbog čega takav ugovor ne može proizvesti pravno dejstvo.

Kojim stvarima može raspolagati primalac izdržavanja

U predočenoj zakonskoj definiciji ugovora o doživotnom izdržavanju ukazano je da se primalac izdržavanja obavezuje da se posle njegove smrti na davaoca izdržavanja prenese svojina tačno određenih stvari ili kakva druga prava, što znači da ako su u pitanju pokretne stvari moraju da budu individualno određene (npr. automobil marke „Volkswagen“, tip „Golf“, reg.oznaka…) ili zbirno ako su generične stvari (50 tona brašna, 100.000,00 evra i sl.), odnosno ako se radi o nepokretnostima određenje da je to kuća, livada, šuma, njiva, gde se nalazi, na kojoj katastarskoj parceli, kolike površine i dr. Ako se radi o pravima to može biti imovinsko pravo autora, pravo proizvođača i dr. Osim konkretnog navođenja koje pokretne i nepokretne stvari ili prava ustupa u svojinu davaocu izdržavanja, primalac izdržavanja ugovorom može obuhvatiti samo stvari ili prava postojeća u trenutku zaključenja ugovora. To znači da primalac izdržavanja može raspolagati samo stvarima koje ima u isključivoj svojini ili u određenom udelu susvojine u vreme zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju.

Raspolaganje se ne može odnositi na buduću stvar ili pravo, pa čak i kada je izvesno da će primaocu izdržavanja pripasti u svojinu. Takođe, primalac izdržavanja može ugovorom o doživotnom izdržavanju raspolagati samo svojim udelom u zajedničkoj imovini stečenoj radom u braku, a ne celokupnom imovinom supružnika. Isto važi i u pogledu zajedničke imovine članova porodične zajednice. Međutim, ako je primalac izdržavanja raspolagao celokupnom imovinom supružnika, a drugi supružnik je sa njim istovremeno korisnik (primalac) izdržavanja po istom ugovoru, onda se smatra da je supružnik ugovor prećutno odobrio, bez obzira što ga nije potpisao, zbog čega nije od uticaja na punovažnost raspolaganja činjenica da je primalac raspolagao celokupnom imovinom stečenom u bračnoj zajednici.

Raspolaganje stvarima nakon zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju

U praksi se dešava da primalac izdržavanja nakon zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju raspolaže stvarima u korist trećih lica, iako se obavezao da se posle njegove smrti svojina na tim stvarima prenese na davaoca izdržavanja. Postavlja se pitanje da li je kasniji ugovor o prenosu svojine na stvarima koje su predmet ugovora o doživotnom izdržavanju punovažan. Načelno, takav ugovor proizvodi pravno dejstvo. Ovo iz razloga što primalac izdržavanja zadržava svojinu na stvarima sve do svoje smrti, pa kako davalac izdržavanja ne stiče svojinu u momentu zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju, to samim tim primalac kao vlasnik može da raspolaže tim stvarima i nakon zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju, zbog čega naknadno zaključeni ugovor, čiji su predmet iste stvari, nije ništav pravni posao u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima.

Dakle, sve do trenutka smrti primaoca izdržavanja, vlasnik predmeta ugovora o doživotnom izdržavanju je primalac izdržavanja, koji može slobodno da raspolaže svojom imovinom, teretnim ili dobročinim pravnim poslovima, tako da kasnije zaključenje bilo kog ugovora koji vodi sticanju svojine na istim stvarima, ne predstavlja pravnu smetnju koja bi za posledicu imala ništavost daljeg raspolaganja. Davalac izdržavanja može tražiti odgovarajuću naknadu za dato izdržavanje, ali ta okolnost nije od značaja za utvrđenje ništavosti kasnijeg ugovora čiji su predmet stvari već obuhvaćene ugovorom o doživotnom izdržavanju.

Ugovor o doživotnom izdržavanju – sudska praksa

Vrhovni sud Srbije je u presudi Rev. 758/15 od 4. 11. 2015. godine izneo stav da zaključivanje novog ugovora o raspolaganju istom nepokretnošću u situaciji kada se zna za postojanje ranijeg teretnog ugovora o doživotnom izdržavanju i kada prenosilac ne podnosi tužbu radi raskida ugovora o doživotnom izdržavanju pre zaključenja ugovora o poklonu i kada je očigledno da se drugi ugovor zaključuje “skriveno“ (bez znanja davaoca izdržavanja), predstavlja vređanje prava potraživanja trećeg (davaoca izdržavanja), zbog čega zaključeni ugovor u odnosu na tužioca – davaoca izdržavanja ne proizvodi pravno dejstvo. Vrhovni sud je ocenio da je zaključeni ugovor o poklonu (kasnije od ugovora o doživotnom izdržavanju) ništav, jer je protivan prinudnim propisima, javnom poretku i moralu, da na strani poklonodavca (primaoca izdržavanja) nije postojala namera darežljivosti i da je motiv ugovora o poklonu stavljanje van snage ugovora o doživotnom izdržavanju bez prethodno podnete tužbe za raskid ugovora, zbog čega je ugovor o poklonu suprotan članu 52. Zakona o obligacionim odnosima (ne postoji
osnov) i protivan moralu (član 103. ZOO).

U sukobu pravnih osnova, dalje ističe VSS, kada je zaključeno više ugovora o istoj nepokretnosti, prednost ima ono lice koje je upisalo pravo svojine u javne registre pod uslovom da bude savesno, pa kako je u konkretnom slučaju drugi sticalac (tužena) znala ili mogla znati da je ista nepokretnost predmet ugovora o doživotnom izdržavanju, to znanje i činjenica da primalac izdržavanja ne zahteva raskid ugovora čini tuženu kao sticaoca nesavesnom.

    Zbog toga, ugovor prema davaocu izdržavanja ne proizvodi pravno dejstvo, pa je posledica nevažnosti ugovora vraćanje pređašnje stanje u javnim registrima. Upravo upisom u javnu knjigu o nepokretnostima davalac izdržavanja može obezbediti svoje pravo iz ugovora, čime stavlja do znanja saugovaračima primaoca izdržavanja da su stvari na koje oni pretenduju predmet zaključenog ugovora o doživotnom izdržavanju i da će na njima steći svojinu nakon smrti primaoca, te da će ta činjenica uticati na (ne)savesnost ugovorača primaoca izdržavanja.

    Obezbeđenje prava iz ugovora posle smrti saugovarača davaoca izdržavanja ima i treće lice u čiju je korist
    izdržavanje ugovoreno. Višestruko raspolaganje istim stvarima usled sukcesivnog zaključenja dva ili više ugovora o doživotnom izdržavanju otvara pitanje koji će se saugovarač primaoca izdržavanja smatrati vlasnikom u trenutku njegove smrti. Odgovor na to pitanje daje odredba člana 41. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, kojom je propisano da kada se dva lica smatraju pretpostavljenim vlasnicima iste stvari, jači pravni osnov ima lice koje je stvar steklo teretno u odnosu na lice koje je stvar steklo besteretno. Ako su pravni osnovi ovih lica iste jačine, prvenstvo ima lice kod koga se stvar nalazi. To praktično znači da kada dva ili više lica imaju isti osnov sticanja vlasništva (dvostrano teretni ugovor o doživotnom izdržavanju), svojinu stiče davalac izdržavanja koji ima zakonitu i savesnu državinu stvari.

    Odgovornost davaoca izdržavanja za dugove primaoca izdržavanja

    Davalac izdržavanja ne odgovara za dugove primaoca izdržavanja ukoliko to nije predviđeno ugovorom. Ovo iz razloga što ugovor o doživotnom izdržavanju nije ugovor o nasleđivanju, nego ugovor o otuđenju uz naknadu svih nepokretnih i pokretnih stvari koje pripadaju primaocu izdržavanja u vreme zaključenja ugovora, čije je ustupanje u svojinu davaocu izdržavanja odloženo do smrti primaoca izdržavanja. Stoga davalac izdržavanja ne odgovara za dugove primaoca, ni za života ni posle njegove smrti, izuzev ako je to bilo predviđeno u ugovoru o doživotnom izdržavanju. Svi dugovi primaoca izdržavanja – ostavioca, terete naslednike, ukoliko ima naslednika i ukoliko ima imovine koja nije obuhvaćena ugovorom o doživotnom izdržavanju, i to samo do visine vrednosti nasleđene imovine.

    Da li se ugovor o izdržavanju može raskinuti

    Ugovor o doživotnom izdržavanju je ugovor sa trajnim i brojnim prestacijama (obavezama) na strani davaoca izdržavanja i zaključuje se s obzirom na posebna svojstva ličnosti davaoca izdržavanja (intuitu personae). Zaključenje ugovora o doživotnom izdržavanju s obzirom na ličnost ugovarača posebno je izraženo u slučaju kada obaveza davaoca izdržavanja ne podrazumeva novčano davanje već lično angažovanje (briga) o primaocu izdržavanja (obezbeđivanje hrane, odgovarajuće nege u bolesti i starosti,
    održavanje uredne lične higijene i urednog životnog prostora, nabavku ogreva i drugo). Za takav ugovor znatno više nego za druge teretne ugovore bitno je da postoji poverenje između ugovornih strana, a posebno poverenje primaoca prema davaocu izdržavanja, budući da je primalac redovno slabija i ranjivija ugovorna strana zbog smanjene životne i radne sposobnosti i narušenog zdravlja u poznom životnom dobu. Zbog toga sve obaveze iz ugovora kako materijalne (snabdevanje stvarima potrebnim za život) tako i moralne (staranje i briga o primaocu i čitav niz ličnih usluga koje su uslovljene socijalnom i kulturnim potrebama i načinom života primaoca izdržavanja) davalac izdržavanja je dužan da blagovremeno, potpuno i kontinuirano izvršava.

    Ukoliko se npr. davalac obavezao da primaoca izdržavanja neguje, pazi, leči i da sa njim uspostavi zajednicu života, zbog toga što primalac boluje od teške bolesti ili je nepokretan, a davalac preuzete obaveze povremeno izvršava, iako je primaocu izdržavanja zbog zdravstvenog stanja i starosti potrebna stalna nega i pomoć i redovna nabavka lekova i hrane, to predstavlja razlog za raskid ugovora zbog neispunjenja obaveza. Jednostavno, neizvršavanjem obaveza u dužem vremenskom periodu ili povremenim izvršavanjem obaveza ugovor o doživotnom izdravanju je izgubio svrhu i smisao postojanja i zato više ne može egzistirati. Činjenica da Zakon o nasleđivanju posebno ne reguliše raskid ugovora o doživotnom izdržavanju zbog neizvršenja ugovornih obaveza, ne isključuje mogućnost raskida tog ugovora iz tih razloga, jer se radi o dvostrano teretnom ugovoru, pa se na takvu situaciju primenjuju odgovarajuće norme Zakona o obligacionim odnosima, konkretno odredba člana 124. ZOO.

    Raskid ugovora o doživotnom izdržavanju zbog neispunjenja obaveze od strane davaoca izdržavanja mogu tužbom da traže i naslednici primaoca izdržavanja, čak i u slučaju da primalac izdržavanja tužbu za raskid ugovora nije podneo za života. Ovo iz razloga što pravo na raskid ugovora nije lično već imovinsko pravo koje trenutkom smrti primaoca izdržavanja prelazi na njegove zakonske naslednike. Ovlašćenje naslednika za raskid ugovora proizilazi iz člana 124. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom na to da ugovor o doživotnom izdržavanju ima imovinskopravno dejstvo na naslednike koji bi u slučaju raskida imali pravo na nasleđivanje imovine koja je bila predmet raspolaganja tim ugovorom.

    Raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti

    Ako se posle zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju okolnosti toliko promene da ispunjenje ugovora postane znatno otežano, sud će na zahtev jedne ili druge strane, njihove odnose iznova urediti ili ugovor raskinuti, vodeći računa o svim okolnostima. Do raskida ugovora o doživotnom izdržavanju zbog promenjenih okolnosti dolazi npr. kada zbog narušenih odnosa ili bilo kog drugog razloga prestane ugovorena zajednica života između strana, pa davalac izdržavanja više nije u mogućnosti da izvršava preduzete obaveze staranja i brige o primaocu izdržavanja. U takvoj situaciji ugovor među stranama faktički ne egzistira, tako da je postao „mrtvo slovo na papiru“ i nema svrhe takvom ugovoru davati pravnu snagu, jer to ne bi odgovaralo pravoj volji ugovarača u vreme zaključenja ugovora, već bi nužno moralo da se nepovoljno odrazi na vršenje prava i dužnosti. Međutim, iako su se okolnosti toliko promenile da ugrožavaju ispunjenje ugovora, sud može na zahtev davaoca izdržavanja njegove postojeće
    ugovorne obaveze da preinači u doživotnu novčanu rentu u korist primaoca izdržavanja, ukoliko se primalac izdržavanja sa tim saglasi, a sud nađe da to odgovara obema ugovornim stranama. Kad je doživotno izdržavanje ugovoreno u korist trećeg lica, raskid ugovora posle smrti saugovarača davaoca izdržavanja može zahteva i lice u čiju je korist izdržavanje ugovoreno.

    Raskid ugovora zbog poremećenih odnosa

    Ako se međusobni odnosi ugovornika iz bilo kog uzroka toliko poremete da postanu nepodnošljivi, svako od njih može zahtevati da sud raskine ugovor. Raskid ugovora zbog poremećenih odnosa može da se zahteva uvek kada su usled subjektivnih i objektivnih okolnosti odnosi ugovarača tako poremećeni da su postali nepodnošljivi, bez obzira ko je kriv za to. Za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju nije bitno ni da li obe strane ispunjavaju ili ne svoje ugovorne obaveze, već je jedino bitno da li su usled bilo kojih subjektivnih ili objektivnih okolnosti odnosi ugovarača toliko poremećeni da su postali nepodnošljivi, zbog čega se u konačnom ne ostvaruje ni svrha ugovora. Kad sud izrekne raskid, primalac izdržavanja je dužan dati naknadu za primljena davanja i usluge, s tim što ukoliko je do raskida došlo zbog krivice davaoca izdržavanja, primalac ima pravo na pravičnu naknadu. Ovo pravo ima i davalac izdržavanja ako je do raskida došlo krivicom primaoca izdržavanja. Kad je doživotno izdržavanje ugovoreno u korist trećeg lica, to lice raskid ugovora po ovom osnovu može zahtevati posle smrti saugovarača davaoca izdržavanja.

    Poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju

    Na zahtev zakonskih naslednika primaoca izdržavanja, sud može poništiti ugovor o doživotnom izdržavanju ako zbog bolesti ili starosti primaoca izdržavanja ugovor nije predstavljao nikakvu neizvesnost za davaoca izdržavanja (član 203. stav 1. Zakona o nasleđivanju). Obeležje neizvesnosti (aleatornost) odnosi se na budući neizvestan događaj – dužinu života primaoca izdržavanja, zbog koje se ne može unapred odrediti koliko će ugovor trajati i samim tim ne može se u momentu zaključenja ugovora odrediti srazmera između troškova koje će davalac izdržavanja podneti i koristi koje će imati od stvari koje mu primalac izdržavanja ustupa („isplativost ugovora“).

    Navedena odredba člana 203. stav 1. Zakona o nasleđivanju ima trostruku svrhu: da se sačuva aleatornost ugovora (samo na strani davaoca izdržavanja), da se zaštite zakonski naslednici primaoca izdržavanja i da se spreče zloupotrebe. Ako je bliska smrt primaoca izdržavanja izvesna, u tom slučaju bi izostala aleatornost ugovora pa bi takav ugovor bio protivan moralu i njime bi se zloupotrebljavala svrha ugovora i stekla nesrazmerna imovinska korist na strani davaoca izdržavanja. Dodatno, time bi se izigrala i nasledna prava zakonskih naslednika pa bi to predstavljalo razlog za ništavost ugovora. Međutim, aleatornost ugovora ne procenjuje se samo po vremenskom razmaku između zaključenja ugovora i smrti primaoca izdržavanja već prema svim okolnostima konkretnog slučaja. Tako npr. ukoliko se davalac izdržavanja u dužem periodu pre zaključenja ugovora brinuo o primaocu izdržavanja ili ako je primalac izdržavanja bolovao od neke hronične bolesti čije se pogoršanje nije moglo predvideti, onda smrt primaoca izdržavanja ubrzo nakon zaključenja ugovora ne ukazuje sama po sebi na odsustvo aleatornosti. Ali, ako je, recimo, primaocu izdržavanja nekoliko dana pre zaključenja ugovora dijagnostifikovan kancer sa prognozom mogućeg smrtnog ishoda u skorijem periodu ili je bolovao od teže organske bolesti, to može ukazivati da je njegova smrt bila izvesna, pa ako je davalac izdržavanja imao svest i znanje o bliskoj
    smrti primaoca izdržavanja i da će zbog toga ostvariti nesrazmernu imovinsku korist i ujedno izigrati prava naslednika primaoca izdržavanja, time su ispunjeni uslovi za poništaj takvog ugovora. Zakonski naslednici primaoca izdržavanja mogu zahtevati poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju u roku od jedne godine od dana saznanja za ugovor (subjektivni rok), s tim da ovaj rok ne teče pre smrti primaoca izdržavanja, a najkasnije u roku od tri godine od dana smrti primaoca izdržavanja – ostavioca (objektivni rok).

    Ništavost ugovora o doživotnom izdržavanju

    Ugovor o doživotnom izdržavanju je ništav ukoliko nije zaključen u obliku javnobeležničke potvrđene isprave ili ako je prilikom potvrđivanja ugovora notar propustio da ugovornike naročito upozori da imovina koja je predmet ugovora ne ulazi u zaostavštinu primaoca izdržavanja i da se njome ne mogu namiriti njegovi nužni naslednici ili ako predočenu napomenu nije konstatovao u klauzuli o potvrđivanju.
    Ovde se ne radi o prostoj overi potpisa u svrhu dokazivanja da je ugovor zaključen, već o overi i samog ugovora i njegovih predočenih posledica, tako da je ta overa pretpostavka nastanka i valjanosti samog ugovora. U praksi se retko dešava da ugovor o doživotnom izdržavanju nije zaključen u pismenoj formi i da ga javni beležnik nije overio, odnosno da je propustio da ugovorače upozori na posledice zaključenja. Češće se dešava da, iako je javni beležnik konstatovao da su ugovorne strane bile sposobne da razumno rasuđuju i shvate značaj zaključenja ugovora (poslovno sposobne), da se kasnije ispostavi da, uglavnom, primalac izdržavanja zbog bolesti ili starosti, nije bio sposoban za rasuđivanje. Otuda, klauzula o potvrđivanju ugovora, koju sačinjava i potpisuje notar, nije smetnja da se u parničnom postupku utvrđuje sposobnost ugovarača za zaključenje ugovora, koja se ceni isključivo u momentu zaključenja ugovora, pa kasnija nesposobnost za rasuđivanje nije od uticaja na punovažnost ugovora o doživotnom izdržavanju.

    Eventualni nedostatak medicinske dokumentacije o psihičkim oboljenjima ugovorača, najčešće primaoca izdržavanja, takođe ne predstavlja prepreku da se veštačenjem ili na osnovu druge medicinske dokumentacije (zdravstvenog kartona) i ostalih utvrđenih činjenica (kazivanje svedoka o obliku, periodu i intenzitetu narušenog psihičkog zdravlja primaoca izdržavanja), utvrđuje da li je njegova sposobnost za zaključenje ugovora bila kompromitovana, pa ako se ustanovi da nije bio sposoban za rasuđivanje u vreme zaključenja ugovora, sud će utvrditi ništavost ugovora.

    Posebni razlozi ništavosti za ugovor o doživotnom izdržavanju

    Zakonom o nasleđivanju predviđen je poseban slučaj ništavosti ugovora tako što je propisano da je ništav ugovor u kome je davalac izdržavanja fizičko ili pravno lice koje se u okviru svog zanimanja, odnosno delatnosti i stara o primaocu izdržavanja (medicinsko osoblje, bolnice, različite agencije, domovi za stara i nemoćna lica i slično), ako prethodno za ugovor nije dobijena saglasnost nadležnog organa starateljstva ( Centra za socijalni rad). Ovom odredbom se zapravo sankcioniše zloupotreba staranja u okviru zanimanja i to samo onda ako je do zaključenja ugovora došlo u momentu kada se davalac izdražanja starao o primaocu izdržavanja tokom obavljanja poslova svog zanimanja. S obzirom na navedeno, za valjanost ugovora o doživotnom izdržavanju nije od značaja to što je pre zaključenja ugovora davalac izdržavanja radeći kao lekar, medicinska sestra, negovateljica i slično, obilazio primaoca izdržavanja, radimedicinskog zbrinjavanja, već je bitna činjenica da se u vreme kada je ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen davalac izdržavanja više nije brinuo o primaocu izdržavanja u okviru svog zanimanja, pa u toj situaciji nije potrebna saglasnost nadležnog organa starateljstva za zaključenje ugovora. Treba napomenuti da pravo na isticanje bilo kog razloga ništavosti ugovora ne zastareva.

    Pravno dejstvo ništavosti ugovora

    Pravno dejstvo ništavosti ugovora dužne su da trpe sve strane u tom ugovoru i njihovi eventualni naslednici na čija prava i obaveze može da utiče ništavost ugovora, pa se tužbeni zahtev za utvrđivanje ništavosti mora usmeriti protiv svih tih osoba. To praktično znači da se tužbom moraju obuhvatiti kako živa ugovorna strana tako i njeni naslednici ukoliko je pokojna, jer sva ta lica nužno čine procesnu zajednicu, budući da se zbog prirode pravnog odnosa spor za utvrđenje ništavosti ugovora može rešiti samo na jednak način prema svim tim licima (suparničarima). Svi su oni učesnici materijalno-pravnog odnosa nastalog zaključenjem ugovora o doživotnom izdržavanju, pa ako se utvrdi ništavost tog ugovora, mogu da naslede imovinu kojom je pokojni primalac izdržavanja raspolagao ništavim ugovorom, odnosno da u svojstvu naslednika zahtevaju povraćaj onoga što je pokojni davalac izdržavanja dao primaocu po osnovu ništavog ugovora. Ako sva lica ( Zakonom o parničnom postupku definisani kao nužni jedinstveni suparničari) nisu obuhvaćena tužbom kao stranke, sud će da odbije tužbeni zahtev kao neosnovan.

    Prestanak ugovora o doživotnom izdržavanju zbog smrti davaoca izdržavanja i njegovo produženje

    Ugovor o doživotnom izdržavanju ne prestaje da važi smrću davaoca izdržavanja, ako njegovi potomci koji su ga nasledili i supružnik pristanu da preuzmu obavezu izdržavanja, pri čemu se primalac izdržavanja tome ne može protiviti, ali može tražiti raskid ugovora zbog poremećenih odnosa ili promenjenih okolnosti. Ako potomci ili supružnik ne pristanu produženje ugovora ili ako su davaoca izdržavanja nasledila lica koja nisu njegovi potomci i supružnik, onda ugovor o doživotnom izdržavanju prestaje po sili zakona. Ukoliko potomci i supružnik pokojnog davaoca izdržavanja ne pristanu na produženje ugovora ne mogu ni zahtevati naknadu za ranije dato izdržavanje. Međutim, ako supružnik i potomci davaoca izdržavanja nisu u stanjuda preuzmu ugovorne obaveze, dakle ako žele, ali ne mogu, onda u toj situaciji mogu zahtevati naknadu za ranije dato izdržavanje od primaoca izdržavanja. Sud će tu naknadu odrediti po slobodnoj oceni ceneći imovno stanje primaoca izdržavanja i potomaka i supružnika pokojnog davaoca izdržavanja. Za razliku od davaoca izdržavanja čija prava i obaveze iz ugovora se mogu preneti na njegove potomke i supružnika, ukoliko oni na to pristanu, potraživanja primaoca izdržavanja ne mogu se preneti na drugoga.

    Zaključak

    Ugovor o doživotnom izdržavanju regulisan je u odredbama člana 194. – 205. Zakona o nasleđivanju. To je strogo formalan, teretan i aleatoran ugovor sa trajnim i brojnim obavezama na strani davaoca izdržavanja, koji se zaključuje s obzirom na posebna svojstva ličnosti davaoca izdržavanja. Zaključuje se u obliku javnobeležnički potvrđene isprave. Njime se obavezuje primalac izdržavanja da se posle njegove smrti na davaoca izdržavanja prenese svojina konkretno određenih stvari ili kakva druga prava, a davalac izdržavanja se obavezuje da ga, kao naknadu za to, izdržava i da se brine o njemu do kraja njegovog života i da ga posle smrti sahrani. Imovina koja je predmet ugovora ne ulazi u zaostavštinu primaoca izdržavanja i njome se ne mogu namiriti njegovi nužni naslednici, o čemu je notar prilikom overe dužan da upozori ugovorne strane i da takvu napomenu konstatuje u klauzuli o potvrđivanju. Isključivanje imovine primaoca izdržavanja iz zakonskog režima nasleđivanja podstiče zaključenje fiktivnih ugovora o doživotnom izdržavanju, čiji cilj nije izdržavanje primaoca izdržavanja, nego izigravanje prava naslednika na nužni deo iz zaostavštine primaoca, zbog čega takav ugovor ne može proizvesti pravno dejstvo. Odloženo sticanje svojine na stvarima omogućava primaocu izdržavanja da njima raspolaže tokom trajanja ugovora u korist drugih lica, pod određenim uslovima. Specifičnost ugovora u vidu posebnih svojstva ličnosti davaoca izdržavanja determiniše razloge za njegov raskid u vidu promenjenih okolnosti ili poremećenih odnosa. Obeležje neizvesnosti (aleatornosti) je takođe specifičan razlog za poništaj ugovora po tužbi naslednika primaoca izdržavanja, dok je okolnost da je davalac izdržavanja fizičko ili pravno lice koje se u okviru svog zanimanja, odnosno delatnosti i stara o primaocu izdržavanja, jedini takav zakonom propisani razlog za ništavost ugovora. Ugovor o doživotnom izdržavanju mogu da prihvate potomci i supružnik davaoca izdržavanja nakon njegove smrti, a ako ne pristanu na produženje, ugovor se raskida po sili zakona.

    Оставите одговор

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *